Umjesto da demonstrira moć, vlast je javno razotkrila sopstvenu nesigurnost. Umjesto da zastraši političke protivnike, samo ih je dodatno učvrstila. I umjesto da ispiše poželjni narativ o „borbi protiv kriminala“, režim je izgubio kontrolu nad pričom koju sada kroje analitičari, novinari i građani: radi se o političkom autogolu – i to onom koji dugoročno može ojačati upravo ono što vlast pokušava da uguši – vjeru u promjene.
Hapšenjem lidera SDS‑a Milana Miličevića, vlast je pokazala da je dezorijentisana u vremenu i prostoru. Poruka je bila jasna: nije neophodno postojanje stvarnog djela, dovoljan je status „protivnika režima“. Najbolja ilustracija tog pristupa jeste izjava teslićkog odbornika SDA Alena Seferovića za Klix: „Po gradu se priča da je (Jašarević) uzeo 250.000 KM. Molim nadležne da se to istraži.“ MUP je odmah saopštio da „traga“ za pomenutim novcem, ali javnost do danas nije vidjela nijedan materijalni dokaz koji bi ozbiljno ukazivao na političku korupciju. Čini se da je „priča se po gradu“ postala glavni istražni metod – što je tragikomičan standard jedne pravne države.
Ironija je u tome što se sada po cijeloj Republici Srpskoj upravo priča da je SNSD sam sebi „zabio autogol pod prečku“. Strah da bi SDS, sa Miličevićem na čelu, mogao da mobiliše narodno nezadovoljstvo i poveže ga u stvarnu političku snagu – postao je očigledan. Taj strah je, uzaludno, pokušao da prikrije i Milorad Dodik izjavom: „To nama uopšte nije odgovaralo, želim mu sreću.“ Jeftin pokušaj da se ublaži politička šteta, ali za amortizovanje udara biće mu potrebno mnogo više – prije svega zato što je ovim činom režim sam probudio biračko tijelo koje se godinama kolebalo između apatije i razočaranja.
Opozicija, s druge strane, godinama je tragala za liderom koji bi preuzeo odgovornost i jasno se suprotstavio aktuelnoj, lošoj političkoj i ekonomskoj situaciji. Najava Milana Miličevića o formiranju „vlade u sjeni“ u narednim danima upravo zato izaziva pažnju javnosti: ako opozicija predloži kredibilna imena, jasan plan i strukturu djelovanja, to može biti snažan signal da su spremni za preuzimanje vlasti.
Ali uz formu i organizaciju, opozicija mora da pokaže i suštinu: da je bliska narodu. Da zna kako da sluša, a ne samo da govori. Zato opozicija ne smije ostati zatvorena u partijskim prostorijama – ona mora biti prisutna na terenu, u gradovima i selima, u svakodnevnim razgovorima s građanima. Svaki opozicioni poslanik, odbornik i član stranke mora da zna šta mu građani govore. A oni govore o stvarima koje su konkretnije od velikih parola: o lošem zdravstvu, o rastućim cijenama, o odlasku djece, o strahu od sutrašnjice. Teren mora postati prioritet. Samo onaj ko razumije svakodnevnicu ljudi, može da ih povede u promjene.
Naravno, ne treba zanemariti ključnu komponentu – jedinstvo opozicije. Trenutna politička situacija jednostavno ne pruža prostor za unutrašnja neslaganja. Ipak, sporadični istupi Mladena Bosića i Marnika Božovića u jeku hapšenja Miličevića pokazali su koliko lični animoziteti i frakcijski interesi mogu naškoditi zajedničkoj stvari. Srećom, ni jedan ni drugi nemaju ozbiljnu političku moć u okviru Glavnog odbora SDS‑a. Većina stranke, kao i ostatak opozicije, jasno stoji uz Miličevića.
Ostaje, međutim, ono ključno pitanje koje će javnost postaviti već u narednim dana: hoće li Miličević iskoristiti nalet podrške i istupiti kao nesporni lider opozicije sa jasnim planom rada i vizijom oporavka Republike Srpske? Ili će unutarpartijski interesi i pasivnost na terenu ponovo ugušiti nadu? Ukoliko opozicija pokaže ozbiljnost, jedinstvo i kontakt s građanima, može kapitalizovati ovaj trenutak i ostvariti istorijsku pobjedu na narednim izborima.
Za sada, slika Milana Miličevića sa visoko podignutim rukama po izlasku iz pritvora postala je simbol snage opozicije. Ne kraj borbe, već njen pravi početak. Vrijeme je da opozicija pokaže da su ideje koje predstavlja jače od straha – jer, kako je rekao Viktor Igo:
“Nijedna vojska na svijetu se ne može suprotstaviti snazi ideje čije je vrijeme došlo.”
(InfoVeza)
