Osamostaljivanje kosovskog Operatora sistema transmisije i tržišta električnom energijom od Elektromreže Srbije dogovoreno je u pregovorima pod vođstvom tadašnje evropske komesarke Ketrin Ešton i bilo je jedna od tačaka Briselskog sporazuma koji su 2013. potpisali premijeri Ivica Dačić i Hašim Tači. U tom trenutku pitanje snabdevanja strujom postalo je tehničko, ali se i vrlo brzo vratilo na teren politike.
“Kosovo je energetski nezavisno i vrši kontrolu snabdevanja na celoj svojoj teritoriji”, objavile su sredinom decembra prošle godine vlasti u Prištini predstavljajući to kao političku pobedu i veliki korak ka potpunom priznanju državnosti. U srpskoj javnosti je ta informacija “zatrpavana” koliko se moglo a obe strane podigle su “zid ćutanja”, pa su i novinarima i poslovnom svetu na tržištu električne energije uskraćeni odgovori na konkretna pitanja. Ne bez razloga. Naime, sve dileme iz procesa odvajanja daleko su od rešenih, a pregovori koji se izgleda vode ispod radara javnosti, ne teku glatko.
Osamostaljivanje kosovskog Operatora sistema transmisije i tržišta električnom energijom (KOSTT) od Elektromreže Srbije (EMS) dogovoreno je u pregovorima pod vođstvom tadašnje evropske komesarke Ketrin Ešton i bilo je jedna od tačaka Briselskog sporazuma koji su 2013. potpisali premijeri Ivica Dačić i Hašim Tači. U tom trenutku pitanje snabdevanja strujom postalo je tehničko, ali se i vrlo brzo vratilo na teren politike. Tako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić neuspeo pokušaj KOSTT-a 2018. da uđe u Evropsku mrežu operatora prenosnog sistema (ENTSO), što je takođe bio deo briselskog paketa, ocenio kao veliki uspeh, značajniji čak i od sprečavanja Kosova da postane član Interpola. Ipak, u aprilu prošle godine KOSTT je postao članica ENTSO, a istovremeno je potpisan sporazum kojim je on dobio samostalnost i saglasnost da pripadnost energetskom bloku Srbije, u kome su još Severna Makedonija i Crna Gora, zameni pristupanjem Albaniji. Sporazum je stupio na snagu 15. maja prošle godine, a od 14. decembra i poslednji “džep”, četiri opštine na severu sa pretežno srpskim stanovništvom koji se preko trafostanice Valač snabdevao iz mreže Elektroprivrede Srbije (EPS), prešao je u nadležnost kosovskog operatora.
Prema Briselskom sporazumu, najkasnije 30 dana od momenta osamostaljivanja elektromreže, kosovske vlasti trebalo bi da daju licencu za rad ćerka firmi EPS-a koja bi bila zadužena za snabdevanje uglavnom severa Kosova. Problem je nastao jer su kosovske vlasti spremne da daju licencu samo za snabdevanje, dok srpska strana smatra da ima pravo na dva preduzeća, od kojih bi se jedno bavilo snabdevanjem a drugo distribucijom i naplatom. Licenca nikako da stigne a najzabrinutiji su građani sa severa Kosova koji ne znaju ko će im obezbediti i ko naplatiti struju. Prema rečima urednice portala Kossev, Tatjane Lazarević, informacije ne dobijaju ni iz Prištine ni iz Beograda a jedino što novinari mogu da “izvuku” su podaci iz zvaničnih dokumenata.
– Prema Briselskom energetskom sporazumu, obe strane su se složile da osnuju takvu kompaniju u skladu sa kosovskim pravnim i regulatornim okvirom. Navodi se i da će nova kompanija vršiti snabdevanje električnom energijom i da može da pruža usluge distribucije (kao što su naplata, prikupljanje, održavanje i fizičko povezivanje novih korisnika) u četiri opštine na severu sa srpskom većinom i biće u mogućnosti da kupuje i prodaje energiju na otvorenom tržištu. Srbija koja se do sada opirala planu primene Energetskog sporazuma i zbog potraživanja u trafostanici Valač i Gazivoda, dobila je još jedan problem: odbijanje da osnuje sopstvenu distribuciju. Zvaničnici srpske vlade više puta su rekli i da čekaju uspostavljanje Asocijacije opština sa srpskom većinom, što je takođe deo dogovora iz Brisela – kaže Lazarević.
Ona objašnjava da prema sporazumu, KOSTT stavlja pod svoju kontrolu podstanicu Valač, u severnom delu, koja je inače bila deo EMS-a.
– Na terenu, struja više ne stiže iz Srbije, taj kanal je zatvoren. Ima je ali su prekidi češći nego ranije. Zbog čega, ne znamo. Pokušali smo da više saznamo od direktora kancelarije za KiM, ali je i on izbegavao konkretan odgovor, samo je tvrdio da građani neće ostati bez napajanja. Računi još ne stižu ali se očekuju vrlo brzo – kaže Lazarević.
(Tanja Lazarevic, novinarka, Kossev, 04.01.2019 Kosovska Mitrovica, Foto Marija Jankovic)
Nikola Nedić iz kompanije Energia Gas & Power koja posluje na otvorenom tržištu električne energije, kaže da se osamostaljivanjem kosovske mreže nije mnogo toga promenilo u regionu, osim što sada sve potrebe, viškove i manjak mora da reguliše Albanija a ranije je to činila Elektromreža Srbije (EMS). On smatra da EPS u ekonomskom smislu ne bi trebalo da ima bilo kakve posledice zbog izdvajanja energetskog sistema Kosova, ali i potvrđuje da je teško doći do informacija.
– Kosovo iz svoje proizvodnje nema dovoljno energije, najvećim delom se dobija iz termoelektrana Obilić kod Prištine, koje su jako stare i neefikasne, često ispadaju iz sistema i nisu u pogonu. Pri tom i ugalj je jako lošeg kvaliteta, tako da rade vrlo otežano. Generalno, upućen je na uvoz struje, nabavlja je na tenderima, u pregovaranju, od svih aktivnih trgovaca u regionu ili na aukcijama. To je otvoreno tržište na kome je jedini kriterijum cena i eventualno načini plaćanja. Ali, ono što ometa funkcionisanje je što elektroenergetska granica između Kosova i Srbije još nije uspostavljena – kaže Nedić i dodaje da one postoje sa Crnom Gorom, Severnom Makedonijom i Albanijom i da su na njima sve firme koje trguju strujom iz regiona.
(Nikola Nedić)
Ono što Briselski sporazum nije rešio a važan je deo energetskog sistema Kosova, jeste upravljanje jezerom Gazivode. Reč je o veštačkoj akumulaciji koja je najvažniji vodeni resurs na Kosovu, čini 69 odsto ukupnih akumulacija i glavni je izvor vode gradovima poput Kosovske Mitrovice i Gračanice, ali i Prištine i Vučitrna. Uz to, voda iz jezera istovremeno hladi turbine termoelektrane Obilić koja bez toga ne bi radila. Takođe, sa kosovske strane nalazi se i hidrocentrala. Međutim, vodotokovi koji pune akumulaciju su na srpskoj strani i ukoliko bi se skrenuo tok reke Ibar, jezero bi presušilo i Kosovo bi imalo sopstvenu struju samo za snabdevanje ključnih institucija, poput bolnica. Resursima jezera sada upravljaju dva preduzeća, jedno pod jurisdikcijom Prištine, drugo Beograda a međusobno se ne priznaju.
Prvi put Gazovode su se našle na pregovaračkom stolu tek 4. septembra prošle godine, kada je Trampova administracija organizovala razgovore o saradnji Srbije i Kosova. Jedna od tačaka Vašingtonskog sporazuma je i mogućnost zajedničkog upravljanja tim resursom, koji je trebalo da ispitaju i formulišu stručnjaci američkog ministartsva za energetiku. Kako će nova administracija gledati na celokupan sporazum za sada se ne zna, ali postoje pretpostavke na koji način bi se problem rešio.
Naime, domaći analitičari veruju da će se na kraće staze ići preko međunarodnog upravljanja Gazivodama, a nakon toga na privatizaciju delova energetskog sektora na Kosovu. Spekulacije pominju plan da se zajedničko korišćenje Gazivoda obezbedi kroz upravljanje inostranih kompanija, najverovatnije privatnih sa Zapada, kojima bi Unmik poverio mandat da gazduje akumulacijom u interesu srpske i albanske strane. Na taj način bi se obezbedilo da nijedna strana ne bude oštećena, odnosno da obe imaju ravnopravan pristup tim resursima.
U prilog tome ide i činjenica da postoji velika zainteresovanost stranih kompanija za akvizicije u energetskom sektoru Kosova tako da ne bi trebalo da iznenadi ako bi nakon što zaživi proces zajedničkog upravljanja, ta dva preduzeća bila i privatizovana. Time bi se omogućilo njihovo nesmetano funkcionisanje, što je značajno za život oba entiteta. Interesovanje za privatizaciju energetskog i rudarskog sektora na Kosovu pokazuju kompanije sa Zapada ali i iz Kine. Međutim, ako se stvari posmatraju iz geopolitičkog ugla, uz činjenicu da su na Kosovu prisutne NATO trupe, logično je pretpostaviti da bi pre neka zapadna kompanija mogla da postane vlasnik i hidroelektrane i vodovodnih postrojenja na Gazivodama.
Iako srpski zvaničnici smatraju da je tačka Vašingtonskog sporazuma koja se odnosi na pravo korišćenja veštačkog jezera Gazivode benefit za Srbiju, iz njene formulacije se pak ne može uočiti na čemu se to uverenje realno zasniva. Svojevremeno su provladini mediji tumačili da ta tačka predviđa da će Srbija dobiti pravo na hidropotencijale Gazivoda kao i na deo profita koje ostvaruje preduzeće za snabdevanje vodom pod kontrolom Prištine. Međutim, u sadržaju sporazuma se to decidno ne navodi, piše samo da će se „obe strane složiti da sarađuju sa Ministarstvom energetike SAD i drugim odgovarajućim pravnim licima američke vlade na studiji izvodljivosti za potrebe deljenja jezera Gazivode kao pouzdanog snabdevanja vodom i energijom“. Dakle, nigde ne piše da će Srbija imati pravo na deo profita koji ostvaruje Vodoprivredno preduzeće „Ibar – Lepenac“ pod ingerencijom Prištine. Kada je reč o „pouzdanom snabdevanju vodom i energijom“ takođe nije jasno naglašeno šta bi to konkretno trebalo da znači. Pojedine opštine sa većinskim srpskim življem na severu Kosova već se snabdevaju pijaćom vodom iz Gazivoda a sve dobijaju struju iz istoimene hidroelektrane.
Milica Andrić Rakić, dopisnica Dojče vele iz Zubinog Potoka na severu Kosova, kaže da veruje u mogućnost da se dođe do rešenja koje bi omogućilo da se resursi jezera Gazivode zajednički koriste.
– Uverena sam da se ide u pravcu dogovora koji će omogućiti zajedničko korišćenja jezera Gazivode što bi obezbedilo i nesmetano finansiranje Javnog preduzeća “Ibar” koje upravlja hidrocentralom “Gazivode” i održava branu. Jedine prihode koje to preduzeće ostvaruje su ona koja obezbeđuje Beograd ali istovremeno nema mogućnost da inkasira zaradu od održavanja sistema koji služi za vodosnabdevanje između ostalog i Prištine – objašnjava naša sagovornica.
(Milica Andrić Rakić)
Jezero u brojkama
Veštačko jezero Gazivode nastalo je 1977. godine kada je beogradsko preduzeće Hidrotehnika – Hidroenergetika u ataru sela Gazivode podiglo jednu od najvećih brana u Evropi sa glinenom osnovom po projektu koji je izradio Energoprojekt. Izgrađena je i hidroelektrana „Gazivode“ snage 38 megavata. Osnovna namena jezera je navodnjavanje Kosovske nizije. Kanalima se voda iz Gazivoda odvodi do Gračaničkog jezera i koristi se za snabdevanje Prištine. Gazivode su izgrađene kreditom američke Međunarodne banke za rekonstrukciju i razvoj vrednim 45 miliona dolara. Kredit je nakon raspada SFRJ nastavila da vraća Srbija. Celokupan prostor jezera nalazi se 20 odsto u centralnoj Srbiji, a 80 odsto na teritoriji Zubinog Potoka na Kosovu.
Trepča na taktičkom čekanju
Iako preduzeće Trepča ne spada u energetski potencijal Kosova, upadljivo je u sličnoj situaciji kao i Gazivode. Nekada najveći rudnik olova i cinka u Evropi, koji je zapošljavao i do 20.000 radnika, UNMIK je 2000. godine podelio na dva dela – Sever i Jug. Oba dela su registrovana u kosovskim institucijama kojima se plaćaju porezi i doprinosi. U Trepči Sever pod srpskom kontrolom zaposleno je više od 3.000 ljudi, a pripadaju mu rudnici Crnac i Belo brdo, površinski kop Koporiš, flotacija, topionica i rafinerija olova Zvečan. Takođe, ima i kopove koji se nalaze u Srbiji, na prostoru opštine Brus i Novi Pazar, rudnik Belo Brdo ima čak i dva ulaza, jedan na teritoriji Kosova, drugi u Srbiji, dok se u Crnac ulazi samo iz Srbije, sa teritorije opštine Novi Pazar. Trepča Jug pod upravom Prištine crpi rudu iz rudnika Novo brdo i Stari trg, a bavi se ekstrakcijom i preradom uglavnom olova i cinka. Ima oko 1.400 radnika. Oba preduzeća imaju proizvodnju koja je daleko ispod predratne i opstaju zahvaljujući dotacijama iz Beograda za Sever i iz Prištine za Jug.
Jasno je da podeljena preduzeća nisu koncipirana da funkcionišu kao odvojeni sistemi, i da bi normalno mogla da rade potrebna su ogromna ulaganja, u onom iznosu koliko je izgubljeno odvajanjem onog drugog dela. Jedino ekonomski održivo rešenje je objedinjavanje po modelu koji je pretpostavljen za Gazivode – međunarodna uprava, potom privatizacija. Bilo je predloga da se Trepča organizuje kao jedinstven sistem po principu holdinga, što bi obezbedilo uspešnije poslovanje, ali srpski deo ne pristaje na upravu koju bi postavila Priština jer se plaše za radna mesta srpskih radnika. Takav potez ometa i činjenica da je Srbija imala značajna ulaganja u Sever, što priznaje i albanska strana. Zato Milica Andrić Rakić, dopisnica Dojče vele iz Zubinog Potoka sa severa Kosova ne veruje da bi u ovom trenutku moglo da dođe do centralizovanog upravljanja Trepčom, odnosno da Sever dođe pod ingerenciju Prištine.
– Pitanje Trepče u ovom trenutku nije u fokusu kao Gazivode. Ne verujem u mogućnost da Priština preuzme upravljanje, poslovodstvo Trepče Sever ne prihvata takvu mogućnost a država Srbija se poziva na vlasništvo nad rudnikom. Takođe u slučaju da srpski deo preduzeća dođe pod ingerenciju Prištine postoji bojazan od mogućnosti privatizacije što bi ugrozilo egzistenciju zaposlenih u Trepči Sever – kaže ona.
Ekonomski analitičar Branko Pavlović smatra da će pitanje rudarskog basena Trepča u narednom periodu biti sredstvo pritiska na Beograd od strane zapadnih zemalja.
– Iako se Srbija poziva na vlasništvo, faktičko stanje je takvo da je Priština u mogućnosti da na silu preuzme to preduzeće. Veruje se da će sa Zapada Srbiji najverovatnije u jednom trenutku stići singal: Ako želite da Beograd zadrži kontrolu nad Trepčom Sever, moraćete da priznate nezavisnost Kosova. To je razlog što se pitanje Trepče ne rešava već u ovom trenutku zajedno sa Gazivodama – navodi Pavlović.
(zurnal.info)
