Po svemu sudeći, novi saziv Saveta ministara će napokon biti formiran, a u fotelju predsedavajućeg treba da sedne Zoran Tegeltija iz SNSD-a. Ovaj rasplet je rezultat jednogodišnjeg natezanja i uslovljavanja izmedju političkih elita sva tri naroda u BiH.
Po ko zna koji put je potvrđeno pravilo da su političari u BiH apsolutni gospodari nad sirotinjom rajom jer je i period od godinu, koliko im je bilo potrebno da se dogovore oko imena prvog čoveka u Savetu ministara, za njih, jako kratak period. Da nije bilo pritiska sa strane (čitaj stranih ambasadora) ova saga bi se sasvim sigurno nastavila i u sledećoj godini. Političke elite iz sva tri naroda bi se predstavljale kao jedini i pravi zaštitnici nacionalnih interesa, imali bi visoke plate plus beneficije raznih vrsta koje i sada uživaju i naravno da im se nigde ne bi žurilo. To što su gužve pred ambasadama i konzulatima Zapadnih država prepune mladog sveta, njih ne bi uopšte potreslo. Oni ionako više nisu njihova ciljna grupa, jer sasvim sigurno neće učestvovati na nekim od sledećih izbora i kao takvi za naše političare nisu ni važni.
A šta je moglo da se uradi u prethodnih godinu dana. Da nije bilo uslovljavanja već godinu dana je Savet ministara mogao da radi u punom kapacitetu. Mnogi obećani projekti bi mogli da budu realizovani što bi uticalo na kvalitet života građana u BiH. Takođe, narod bi imao godinu dana vremena da vidi i oceni sposobnost izbornih pobednika i njihovih najboljih kadrova. I u skladu sa tim rezultatima da donese odluku za koga glasati na sledećim izborima.
Moglo je biti jednostavno i lako, ali to nije bilo tako. Jer ipak je ovo Bosna i Hercegovina, i što bi sve uradili jednostavno i logično kada je ipak zanimljivije zakomplikovati stvari i isključiti logiku. Prvi korak u komplikovanju stvari je povukla SDA sa svojim uslovom da izbor Tegeltije, a samim tim i novog saziva Saveta ministara, uslove sa slanjem ANP (godišnji naconalni plan) u Brisel na noge NATO-u. Ove dve stvari nemaju nikakve veze, ali kao što smo i rekli, što bi bilo logično kada može da se zakomplikuje. Sličan ovom stavu, imao je i hrvatski član Predsedništva Željko Komšić, mada je jako diskutabilno njega nazvati hrvatskim članom Predsedništva, ali ajde sad da ne cepidlačimo.
Na ovaj uslov SDA imali smo sa druge strane tvrdi stav SDSD-a da neće pristati ni na kakvo slanje ni ANP-a, niti bilo kakvog drugog dokumenta u NATO, jer je NSRS donela odluku o vojnoj neutralnosti. Lepo sve to zvuči i SNSD se ponašao kao prava legalistička stranka, samo su zaboravili jednu sitnicu. A ta sitnica se zove Nebojša Radmanović koji je 2009. godine kao srpski član Predsedništva BiH poslao molbu NATO-u za prijem BiH u ovu organizaciju (tzv. MAP). I ne samo Radmanović, ovom spisku bi mogli dodati čitav vrh stranke SNSD-a koji je tih godina bio za NATO. U međuvremenu se, dakle, dogodila promena stava kod ove političke partije, ali vidimo da oni ne poštuju ni odluke koje su sami donosili. Dakle, ipak se ne radi o legalistima već ih više možemo nazvati pragmatisti. Tako ovi legalisti-pragmatisti pristaju da se u Brisel na noge NATO-u pošalje dokument koji se ne zove ANP, nego Program reformi. Da se Vlasi ne dosete.
Poseban šlagvort na celu ovu priču baca i neobjavljivanje dokumenta koji je poslat u Brisel. Taj detalj nam jasno govori kakav odnos vlast ima prema svojim građanima. A možda su i u pravu, možda bolji odnos nismo ni zaslužili čim im dopuštamo da se ovako ponašaju prema nama ovoliko dugo.
Suma sumarum, dok se naše elite u vidu legalista i pragmatista valjaju u raznim vrstama hedonizma, sve je više sirotinje raje koja globe trpeti ne može. Samo što se nikome sada ne gine, nego dižu sidro i sa glavom na ramenima postaju uzorni i vredni građani Zapada. A svi mi ostali , koji još uvek nismo otišli „preko“, sasvim sam siguran svakodnevno osluškujemo i tražimo neku svoju šemu za odlazak vani. Ostaju samo oni koji su pošteno kupili diplome fakulteta, jer za manje rada a više para nigde neće biti tako dobro kao što im je sada u BiH.
Piše : Velizar Antić
